Lični izbor ili društveni pritisak? Pitanje prezimena u braku

U tišini matičkog ureda, u tremoru pred samim činom, ili usred bučnog aplauza svatova - pitanje kako će se mlada zvati posle venčanja često postaje prva javna proklamacija njenog izbora u novoj životnoj fazi. Ovaj, naizgled jednostavan, postupak nosi u sebi teret istorije, tradicije, ličnih emocija i društvenih očekivanja. Razgovori o njemu otkrivaju mnogo više od samo preferencije za određenim nizom slova; oni su ogledalo naših vrednosti, strahova i stepena slobode.

Pravo izbora: između zakona i običaja

Zakon, na sreću, daje jasne mogućnosti. Žena (kao i muškarac) pri sklapanju braka može: zadržati svoje prezime, uzeti prezime supružnika, dodati prezime supružnika svom, ili, zajedno sa supružnikom, uzeti jedno od ta dva prezimena kao zajedničko. Teoretski, sloboda je potpuna. Međutim, između redova zakona uvijek se provlači debela linija nepisanog pravila - tradicije koja podrazumeva da će žena preuzeti muževljevo prezime. Upravo ovaj raskorak između pravnih mogućnosti i društvenih očekivanja stvara prostor za nesuglasice, nerazumevanje i, nažalost, pritisak.

Kao što je jedna sagovornica primetila, čak i službenici u matičnim uredima ponekad postupaju po principu "podrazumeva se", štampajući unapred pripremljene obrasce bez pitanja, što otkriva koliko je duboko ukorenjen ovaj običaj. Ovo automatsko podrazumevanje čini da se svaki drugi izbor doživljava kao izuzetak, kao nešto što zahteva objašnjenje.

Emotivni teret i pitanje identiteta

Za mnoge žene, prezime je mnogo više od administrativnog podatka. To je deo ličnog identiteta, usko povezan sa porodičnom istorijom, detinjstvom i postignućima. "Prezime je deo ženinog identiteta, isto kao i identiteta muškarca," ističe jedna od učesnica rasprave. Odbaciti ga može se doživeti kao odricanje od dela sebe, od korena koji su oblikovali tu osobu.

Posebno je teško ženama koje su, pod svojim devojačkim prezimenom, izgradile karijeru, stekle profesionalni ugled ili jednostavno osećaju duboku emotivnu vezanost. Zahtev za promenom tada može zvučati kao zahtev za brisanjem dela njihove prošlosti. S druge strane, za neke, prihvatanje muževljevog prezimena je simboličan čin stvaranja nove zajednice, "zacementiranja" zajedništva i početka zajedničke priče. Osećaj pripadanja istoj porodici pod istim prezimenom za njih ima neiscrpnu emocionalnu vrednost.

Pritisak okoline: aplauz, zviždanje i nepozvani saveti

Društvena reakcija na ovaj izbor često je neumerena i otkriva koliko je tema i dalje nabijena. Aplauz svatova kada mlada izjavi da uzima muževljevo prezime, ili, pak, zviždanje i negodovanje ako odluči drugačije, govori o tome da se tu ne radi samo o ličnoj odluci, već i o ispunjavanju društvenih očekivanja. Kao što je neko rekao, takva reakcija odmah otkriva "kakvi su ti svatovi".

Pritisak ne dolazi samo sa strane gostiju. Porodica, naročito roditelji koji nemaju muške potomke, može doživeti odluku kćeri da promeni prezime kao "gašenje loze", što dodatno opterećuje emotivni teret. S druge strane, muževa porodica može tu istu odluku doživeti kao nepoštovanje ili čak odbijanje da se prihvati kao deo njihove zajednice. Ironija je u tome što se, kako primećuje jedna učesnica, dvostruki aršini primenjuju vrlo često: od žene se očekuje da lako odbaci prezime zbog ljubavi, ali ako promeni veru zbog istog razloga, slede osude.

Muška perspektiva: od podrške do zahteva

I muškarci su, naravno, deo ove jednačine. Njihovi stavovi variraju od potpune podrške bilo kojem izboru partnerke, do čvrstog uverenja da je uzimanje muževljevog prezimena deo prirodnog poretka stvari. Neki to vide kao znak zajedništva i jedinstva porodice, pitanje na kojem ne bi trebalo praviti komplikacije. Drugi pak smatraju da je to isključivo lična stvar žene i da nema prava da se meša u tu odluku.

Ono što je zabrinjavajuće jeste slučajevi gde se razgovor pretvara u ucenu ili ultimatum. Priče o muškarcima koji "ne dozvoljavaju" drugu opciju ili preti otkazivanjem venčanja ako žena ne pristane na njihov uslov, otkrivaju problem koji prevazilazi pitanje prezimena. Takvi zahtevi govore o potencijalnoj neravnopravnosti u samim temeljima budućeg partnerstva. Kao što je jedna žena rezolutno rekla: "Kad bi mi bio postavljen takav ultimatum, kulturno bih ga pitala odakle mu pravo da mi govori kako ću ja da se zovem."

Deca i praktični aspekti: šta je sa sledećom generacijom?

Pitanje prezimena se proteže i na sledeću generaciju. Kako će se zvati deca? Da li nositi očevo, majčino ili oba prezimena? Ovo otvara novi set dilema. Neki smatraju da je jednako prezime za celu porodicu praktično i da izbegava konfuziju, posebno u situacijama kao što su putovanja ili administrativni postupci. Drugi ističu da je fer da dete nosi oba prezimena, čime se simbolično priznaje doprinos oba roditelja.

Strah od "dugačkih i komplikovanih" prezimena za decu često se navodi kao argument protiv opcije sa dva prezimena. Međutim, zakon ograničava broj prezimena, a iskustva pokazuju da deca koja imaju dva prezimena ne moraju imati problema ako su okružena razumevanjem. Kao što primećuje jedna majka: "Vala našoj neće smetati jer će biti vaspitavani tako da je ok strčati i biti svoj." Na kraju, odluka o prezimenu deteta treba da bude plod zdravog dogovora i razumevanja između roditelja.

Zašto se uopšte opravdavati? Snaga ličnog stava

Možda je najsuštinije pitanje koje proizilazi iz ove rasprave: zašto uopšte postoji potreba za opravdavanjem? Zašto lični izbor, koji nikoga direktno ne ugrožava, postaje predmet osude, zviždanja ili neumoljivih saveta? Kao što je jedna učesnica rekla u vezi sa drugim aspektima života: "Pa daj, onda da se pravdam zašto pojedem pet jaja za doručak, a ne jedno."

Život u društvu podrazumeva izvesnu dozu prilagodavanja, ali ne i odricanje od sebe. Kliuč je u pronalaženju partnera koji će poštovati tu granicu. "Od kako sam prvi put pomislila da ću se udati, znala sam da se svog prezimena neću odreći," izjavljuje jedna žena, ističući da je to bio test kompatibilnosti sa svakim ozbiljnijim partnerom. Ako se neko ne slaže sa tim, jednostavno ne bi bili pred matičarem.

Na kraju, važno je setiti se reči Branislava Nušića, koje su citirane u raspravi, a koje i danas odzvanjaju alarmantno aktuelno: "Dođite, naređujte, raspoređujte, upravljajte, čeprkajte, razrivajte... uđi, svete, uđi." Ovaj poziv da se drugi mešaju u naše najintimnije odluke mnogi i dalje rado prihvataju. Suprotstaviti se tome znači zauzeti stav: moj život, moj izbor, moja odgovornost.

Zaključak: S na sebe se vrati i od sebe kreni uvijek

Pitanje prezimena u braku je mikrokozmos širih društvenih dinamika. Ono dotiče teme ravnopravnosti, tradicije, ličnog identiteta i autonomije. Nema univerzalno tačnog odgovora koji će odgovarati svima. Ispravan izbor je onaj koji donosi mir i zadovoljstvo onima koji ga donose, a ne onaj koji slepo sledi očekivanja drugih.

Bilo da se odlučite da zadržite, dodate ili promenite prezime, neka ta odluka proizilazi iz vašeg unutrašnjeg uvierenja, iz poštovanja prema sebi i svom partneru, a ne iz straha od osude ili želje za ispunjavanjem tuđih kriterijuma. Kao što pokazuje ova živahna razmena mišljenja, put ka ličnoj slobodi često vodi kroz šumu tuđih komentara. Važno je imati snage da se kroz nju probijete, vodeći se sopstvenim kompasom. Jer, u svemu što činimo, na sebe se vratimo i od sebe krećemo. Neka vaš izbor, ma kakav bio, bude vaš.